Video nadzor u vrtićima – preka potreba ili zadiranje u privatnost?

Polazak u vrtić je prekretnica za svakog mališana, ali i roditelja. Dete se socijalizuje, uči kako da se ponaša u zajednici, kako da se ophodi prema vršnjacima, usvaja pravila i rutine i polako postaje član društva. Roditelji takođe prolaze kroz proces prilagođavanja, jer svoje najveće blago moraju da povere na čuvanje drugim osobama. To je za svakog roditelja težak zadatak, čak i kada zna da će dete boraviti u bezbednom prostoru, okruženo stručnim osobljem.

Međutim, događaji koji su osvanuli u svim domaćim medijima tokom protekle godine, uspeli su da poljuljaju poverenje koje je pažljivo građeno između roditelja i predškolskih ustanova. Nekolicina bezbednosnih incidenata u vrtićima izazvala je burnu reakciju javnosti i ogromnu zabrinutost. Provale, krađe, oštećenja imovine, vršnjačko nasilje, mobing, nesreće koje su možda mogle biti izbegnute – ne možemo da ne postavimo pitanje koliko je dete u vrtiću zaista bezbedno. Baš zbog sve veće učestalosti ovakvih događaja, deluje da će obavezna instalacija video nadzora i drugih sistema tehničke zaštite u vrtićima biti jedna od proaktivnih mera koja će obeležiti godinu pred nama.

Pojačana bezbednost vrtića – prvi korak

Za početak je važno istaći da obrazovne ustanove ne bi trebalo da vrše instalaciju sigurnosnih sistema na svoju ruku. Ceo proces mora biti u skladu sa zakonskim regulativama, dok se sama izrada projekta i ugradnja komponenti uvek mora prepustiti stručnjacima. Na samom početku, neophodno je izvršiti procenu rizika u zaštiti lica, imovine i poslovanja, te kreirati Plan obezbeđenja vrtića.

Kvalitetno rešenje tehničke zaštite nije “one-size-fits-all” model, čak i kada se radi o obrazovnim ustanovama koje funkcionišu na sličan način. Svaki vrtić mora proći kroz detaljnu bezbednosnu procenu, kako bi se pažnja obratila na sve individualne potrebe i tehničke uslove. Na ovaj način se preventivno eliminišu svi potencijalni propusti i bezbednost prostora se automatski podiže na novi nivo. 

Na zahtev uprave vrtića, ceo projekat na sebe preuzimaju stručnjaci iz različitih oblasti. Vrši se identifikacija i analiza rizika koji pripadaju različitim kategorijama, preporučuju se mere koje se tiču prevencije ili eliminacije postojećih rizika, te se na osnovu prikupljenih informacija projektuje odgovarajuće rešenje tehničke zaštite objekta, koje se detaljno specifikuje Planom obezbeđenja. U zavisnosti od potreba i uslova, plan može uključivati ugradnju rampi, ograda, pametnog osvetljenja, sistema kontrole pristupa, alarmnih i protivpožarnih sistema, video nadzora i drugih sistema tehničke zaštite.

Kamere u vrtićima – imaju li roditelji razloga za zabrinutost?

Kad god se pokrene tema instalacije kamera za video nadzor, automatski se pokreće i pitanje zadiranja u intimu. Ugradnja nadzornih sistema u vrtiće je posebno osetljiva tema, budući da podrazumeva snimanje dece tokom boravka u štićenom prostoru. Informacije koje nam stižu s raznih krajeva sveta dodatno pojačavaju zabrinutost. Primera radi, u Hong Kongu su 2015. godine nadzorne kamere instalirane u toalete vrtića. Naravno, ovaj postupak je izazvao burne reakcije roditelja, iako su nadležni organi isticali da bi se snimao samo prostor predviđen za pranje ruku. Strah od mogućnosti zloupotrebe snimljenog materijala je stvaran, čak i kada ova mogućnost nastane kao neželjeni produkt nastojanja da se deca zaštite na najbolji mogući način. 

Baš iz tog razloga, postoje i ključna pravila koja se odnose na strateško pozicioniranje nadzornih kamera u obrazovnim ustanovama:

• kamere se ne smeju instalirati u učionicama, svlačionicama i toaletima
• moraju se postaviti natpisi koji navode gde se kamere nalaze i koja im je svrha
• navedeni natpisi moraju biti transparentni i dostupni zaposlenima i svim posetiocima

Kada je u pitanju ugradnja sigurnosnih sistema radi zaštite najosetljivije kategorije stanovništva, naše dece, u obzir se moraju uzeti regulative koje proističu iz Zakona o zaštiti podataka. Važno je da se ispune zahtevi koji se tiču prikladnosti, proporcionalnosti i opravdanosti, u odnosu na definisanu svrhu. Samim tim, instaliranje video nadzora u cilju povećavanja bezbednosti, mora biti proporcionalna mera za delo koje želimo da izbegnemo. Dakle, instalacija nadzornih sistema u vrtiće je legitimno samo kada predstavlja najprikladniju meru za zaštitu maloletnika. 

Dalje, Zakon o privatnom obezbeđenju propisuje da svaka ustanova mora imati izrađen Akt o proceni rizika. Ovim aktom se detaljno definiše i upotreba sigurnosne opreme unutar objekta. Zakon o zaštiti podataka jasno definiše ko može dobiti pristup kamerama i snimljenom materijalu, te se na ovaj način štiti privatnost dece, zaposlenih i svih posetilaca. Prema navedenom zakonu, imate pravo da odbijete da se vaši lični podaci ili podaci vašeg deteta prikupljaju, obrađuju i objavljuju bez vašeg pristanka. 

Zaključujemo da sama ugradnja video nadzora, bez plana i primene odgovarajućih tehničko-organizacionih mera, neće pomoći da se bezbednost vrtića podigne na viši nivo. Zapravo, instalacija video nadzora na svoju ruku predstavlja problem jer može izazvati upravo suprotan efekat od onog kojem se nadamo. Naime, otvara se mogućnost ugrožavanja bezbednosti dece, budući da pitanje ograničavanja pristupa kamerama nije rešeno na pravi način. 

Mišljenje roditelja i preventivne mere

Koliko efektna može biti ugradnja sigurnosnih sistema u prostorije obrazovnih ustanova, na “svojoj koži” su, nažalost, osetili roditelji u Čačku. Naime, letos je uljez, pod okriljem noći, pokušao da provali u prostorije PU “Moje detinjstvo”. Tokom pokušaja neovlašćenog pristupa, provalnika je iznenadio alarm, koji se odmah oglasio. Kamere za video nadzor su snimile ceo događaj, te se na osnovu prikupljenih dokaza zaključilo da je provalnik lice od ranije poznato policiji, a osumnjičeni je ubrzo i priveden. Nakon sprovedenog uviđaja, utvrđeno je da vredna imovina nije otuđena ni oštećena, budući da je provalnik samo nekoliko sekundi boravio u hodniku objekta. 
Ovaj i slični incidenti su dokaz da savremeni sigurnosni sistemi zaista mogu biti od velike koristi za podizanje bezbednosti na najviši nivo. Ipak, roditelji su i dalje na “klackalici” jer žele da zaštite decu, ali ne žele da im ugroze privatnost. Njihova zabrinutost je potpuno razumljiva. Kako bi se dodatno zaštitila privatnost dece, ali i zaposlenih i svih posetilaca, neophodno je pratiti reč zakona. Prakse koje su se već odomaćile u pojedinim zemljama, poput ograničavanja vremena pristupa kamerama samo na par minuta i samo u periodu kada dete boravi u ustanovi, dodatno mogu doprineti regulisanju pitanja zaštite intime i privatnosti prisutnih, ali i njihove sigurnosti.