Biometrijska kontrola pristupa – prednosti i mogući rizici

Munjeviti razvoj tehnologije osećamo u gotovo svim sferama života. Danas se na tehnološka rešenja možemo osloniti i ona nam život čine lakšim i jednostavnijim. Zadaci na koje smo pre samo deceniju ili dve trošili vreme, danas su značajno uprošćeni, proces je delimično ili potpuno automatizovan, a kontrola je moguća i daljinskim putem. Napredak tehnologije tokom poslednje dekade, u velikoj meri je uticao i na inovacije na polju tehničke zaštite. 

Razvoj i ekspanzija biometrijskih tehnika identifikacije tokom proteklih godina, imali su nemerljiv uticaj na unapređenje rešenja tehničke zaštite. Biometrijska autentifikacija koristi ljudske fizičke ili bihevioralne karakteristike, u cilju digitalne identifikacije osobe i odobrenja pristupa prostorijama, uređajima, sistemima ili podacima. Nije više neophodno pamtiti šifru ili PIN, niti sa sobom nositi karticu ili privezak – naše unikatne osobine su ujedno i jedinstven ključ za pristup prostoru ili podacima.

Kao biometrijski identifikatori mogu se koristiti otisci prstiju, otisci dlana, obrasci lica, karakteristike glasa… Pored fizičkih identifikatora, danas su u upotrebi i bihevioralni: stil kucanja, način kretanja, navigacijski standardi, obrasci ponašanja… Dakle, sve ono što se smatra jedinstvenom osobinom pojedinca, može se koristiti kao identifikator, te se najčešće kombinuje s drugim sredstvima autentifikacije, kako bi se bezbednost podigla na najviši nivo. Biometrijska kontrola pristupa danas se smatra efikasnom, te je već primenjuju brojne kompanije, kako u svetu, tako i kod nas.

Koliko je zaista pouzdana biometrijska kontrola pristupa?

Biometrijska autentifikacija danas se smatra efikasnom, ali je daleko od savršene. Ono što pojedince najviše zabrinjava je mogućnost “curenja” ličnih podataka sa kompanijskih servera ili softvera za kontrolu pristupa. Budući da je reč o jedinstvenim karakteristikama pojedinaca, nemoguće ih je zameniti – ako “procuri” lozinka, lako može da se deaktivira i aktivira nova, ako “procuri” baza otisaka prstiju, problem je znatno veći. Situacija u kojoj se lični podaci zaposlenih, bez njihovog znanja, nađu u tuđim rukama, nepovratno može naštetiti ugledu kompanije od koje su ti podaci potekli, te dovesti do tužbi.

Rizici se, dakle, pre svega odnose na zaštitu privatnosti. Ljudi, jednostavno, ne žele da njihovi lični podaci i unikatni identifikatori postanu dostupni javnosti. Ponekad se strah ovde graniči i s teorijama zavere, ali je sasvim jasno da je “curenje” takvih informacija zaista opasno u svetu u kojem živimo. Najava značajnije upotrebe DNK skeniranja u budućnosti dovodi do još veće brige o zaštiti privatnosti, jer se široj javnosti potencijalno iznose informacije o porodičnim vezama i zdravstvenom stanju. 

Pored toga, istraživanja su pokazala da sistem može omanuti u identifikaciji ako osoba nosi jaču šminku, umorna je ili se prijavljuje u različito doba dana. Naime, naše lice ne izgleda isto izjutra i poslepodne, a slična je priča i sa glasom – “jutarnji glas” ne može da se poredi s “razrađenim glasom” u toku dana. Radikalna promena frizure takođe može uticati na sposobnost sistema da pravilno identifikuje osobu. Reč je o finesama na kojima bi se moralo ozbiljno poraditi pre nego što biometrijsku autentifikaciju priznamo kao savršeno efikasnu i pouzdanu metodu kontrole pristupa.

Kako se pouzdanost biometrijske identifikacije može poboljšati?

Preporuka stručnjaka kompanijama je da koriste nekoliko vrsta biometrijske identifikacije istovremeno, kako bi otkrili koje su potencijalne mogućnosti zloupotrebe. Primera radi, otisak prsta se ne poklapa sa obrascima lica prijavljene osobe ili paterni ponašanja (način i vreme prijave) odstupaju od drugih ponuđenih identifikatora.

Sledeći savet je logičan – ako kompanija prikuplja informacije za autentifikaciju i pohranjuje ih na serverima, ceo proces se mora izvršiti u uslovima vrhunske bezbednosti. Nemar prilikom baratanja jedinstvenim ličnim podacima, ne dolazi u obzir. Osim toga, savetuje se šifrovanje podataka u mirovanju i podataka u tranzitu. Danas je otvorena i mogućnost enkripcije u toku izvršavanja, što znači da se podaci šifriraju dok su u upotrebi. Koristi se i tokenizacija, jednosmerna enkripcija, odnosno hash funkcija. Na ovaj način se izbegava situacija da su fajlovi s ličnim podacima zaposlenih (slike, audio zapis) smešteni na kompanijskom serveru, koji je dostupan veštim hakerima. Umesto toga, kompanija koristi svojevrstan uređaj koji skenira otisak prsta ili lice, automatski pretvara informacije u jedinstven kod i zatim kod šalje centralnom serveru radi identifikacije. Nekodirani podaci se nikada neće naći u bilo kom sistemu, niti potpuno nezaštićeni na serveru. Šifriranje nije apsolutna garancija sigurnosti, ali je svakako dodatni nivo zaštite unikatnih podataka.

Jasno je da biometrijska identifikacija nudi brojne prednosti kada govorimo o kontroli pristupa. Jasno je i da prednosti po broju svakako premašuju moguće rizike. Međutim, razumljiv je strah pojedinaca i sumnja u bezbednost ličnih podataka koji se prikupljaju na ovakav način. Ono što može biti zaključak jeste da je tehnologija iza biometrijske identifikacije ostvarila značajan napredak u protekloj dekadi i da je potrebno još malo vremena da se sistem usavrši. Za to vreme, biometrijska kontrola pristupa je svakako odlična opcija, posebno u kombinaciji s drugim sistemima, poput sistema video nadzora. 

Ako ste u potrazi za kontrolerima, čitačima ili dodatnom opremom, predlog je da pogledate našu ponudu. Naš asortiman čine isključivo provereni proizvodi renomiranih proizvođača. Stručni tim Videomonta takođe vam je na raspolaganju, te ćemo zajedničkim snagama sigurno pronaći idealno rešenje za vaše potrebe.